TAROT, VELIKA ARKANA / Zoran Tairović
Umetnost je put koji stoji pred nama, ali takav put koji smo mi već nekako prešli, inače se ne bismo znali kretati njime. To je samo jedno od mnogih određenja ove izložbe koje nalazimo u promišljanju i delu i koje možemo rekonstruisati iz njegove faktografije ,nauke o umtenosti , istorije umetnosti , filozofije i intuitivnog misaonog eksperimenta.. U ovom ciklusu to određenje je i nekako konkretizovano. ”Velika arkana” nije samo jedan put, nego se radi o mnoštvu puteva, i to vrlo maglovitih i zamračenih … Ovde se prelamaju neuralgične tačke , dobra i zla. Tako se explicitno pojavljuje epoha koja svojom faktografijom postavlja pitanje krivice te suočavanje sa sopstvenom odgovornošću i odgovornošću drugih koji su se u XX veku stekli kao svedoci , koji su se protivili nacistima zbog strašnog zločina koje su počinili . Romi su svakako ostali nemi u saopštavanju svoga stave u najboljem smislu postal su pripadnici “unutrašnje emigracije”. Romsko pitanje je pitanje krivice koje niko nije postavio.
Dr Zoran Tairović, akademski slikar
Šta je iza slike? O Velikoj arkani Zorana Tairovića
Vladan Jeremić
Kako je moguće u doba hiperproizvodnje predstava i inflacije značenja povratiti slici angažman koji je povremeno u istoriji imala i učiniti je kadrom da učestvuje u aktivnoj promeni društvenog tkiva? Odgovor na ovo pitanje opterećuje stvaraoca pozvanog da pronađe sasvim novu metodološku strukturu kako bi se okušao u tom poduhvatu. I ako stvaralac zaista uspe da iznađe adekvatan metodološki arsenal, ni tu neće biti kraj njegovim mukama da izvedeno bude prepoznato u bujici raznih formi savremene umetnosti, koja nam se nudi u konzumerističkom ključu. Savremene umetničke prakse opterećene su dvema naizgled suprotstavljenim standardizacijama, u koje se ukalupljuje poznati svet umetnosti i njemu pripadajući svet slika. Sa jedne strane stoji takozvana savremena participativna umetnost[1] sa svojim standardima tekućih političkih zahteva, identitetskih, liberalnih, ekoloških ili drugih urgentnih stanja, dok sa druge strane zatičemo dizajnirane komade u stvarnom ili, sve češće, virtuelnom prostoru, prodajne stvari koje služe ideologiji tržiša umetnosti, protoku robe i novca.[2] Obe strane trpe maksimalnu standardizaciju i kodifikaciju da bi bile prepoznate u uskom polju umetničke proizvodnje u poznom kapitalističkom društvu u kojem se nalaze. I ma koliko standardizovana savremena umetnička praksa delovala na prvi pogled tehnički bogato i raznovrsno, njena suština je sužavanje simboličke i alegorijske perspektive na nekoliko dozvoljenih stereotipa, omeđenih evropocentričnim poretkom vrednosti, rigidnim kanonom istorije umetnosti i kustoskim menadžmentom.
[1] Bishop, Claire, Artificial Hells. Participatory Arts and the Politics of Spectatorship, Verso, London, 2012.
[2] Steyerl, Hito, Duty Free Art: Art in the Age of Planetary Civil War, Verso, London, 2019.