Istorijat

Natalija Cerović

Iz kataloga izložbe ULUS: 100 godina, 100 umetnika, 100 dela

ISTORIJAT UDRUŽENJA LIKOVNIH UMETNIKA SRBIJE

Počeci (1919-1941)

Udruženje likovnih umetnika  (ULU) osnovano je 1919. godine, ali je zapravo nastavilo delovanje prvog profesionalnog Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, koje je nastalo u Beogradu još 1898. i ugasilo se 1903. godine usled nedovoljne aktivnosti članova, kao i zbog opštih prilika toga vremena koje nisu bile povoljne za delovanje i opstanak jednog udruženja umetnika. Pojava Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku svedoči da su naši likovni umetnici već na samom početku svog brojnog jačanja i rasta uvideli potrebu udruživanja i zajedničkog rada sa umetnicima srodnih grana na razvijanju umetnosti u Srbiji, a kroz to na obezbeđenju uslova za svoj bolji i adekvatniji položaj u društvu.^[1] Deo likovnih umetnika iz Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku 1904. godine, na stogodišnjicu Prvog srpskog ustanka, osniva Društvo srpskih umetnika LADA, a isti umetnici (Beta Vukanović, Uroš Predić, Marko Murat, Đorđe Jovanović, Simeon Roksandić itd.) posle Prvog svetskog rata odlučuju se da stvore novo zajedničko esnafsko udruženje.

Osnivanje Udruženja likovnih umetnika 15. novembra 1919. godine u Beogradu bilo je kulminacija dugogodišnjih težnji za stvaranjem krovne staleške organizacije umetnika. Kod umetnika je sazrela svest o važnosti zajedničkih akcija kojima se uticalo na poboljšanje profesionalnog statusa umetnika, delovalo na širu kulturnu sredinu, podizao ukus publike i menjale se njene navike. Za razliku od umetničkih grupa, zasnovanih na srodnim umetničkim ciljevima i poetičkim afinitetima članova, Udruženje likovnih umetnika uputilo je poziv za okupljanje i profesionalno organizovanje svim umetnicima u zemlji, nezavisno od njihovih umetničkih stremljenja, političkih ideja i pripadnosti određenom likovnom pravcu ili pokretu. Za prvog predsednika Udruženja izabran je Uroš Predić, čovek besprekornog profesionalnog ugleda i ličnog integriteta, koji je svojim autoritetom i idejama doprinosio svim akcijama za obezbeđivanje boljih uslova na umetničkoj sceni u zemlji. Udruženje likovnih umetnika koncipirano je kao savez jugoslovenskih udruženja, sa centrima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani koji će delegirati jednak broj članova za zajedničke kongrese.

Formiranjem zajedničkog udruženja, umetnici su pokušali da reše svoja egzistencijalna pitanja i da se izbore za kvalitetniju umetničku scenu u Srbiji. Osnivači ULU ne samo da su formulisali i sistematizovali probleme vezane za život i rad likovnih umetnika, predstavili ih društvu i ukazali na njihov značaj, nego su to uspeli u vremenu kada se jedva nazirala potreba njihovo rešavanja^[2] na samom početku života u zajedničkoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca.

Opšti program rada usvojen na 5. sednici ULU u 13 tačaka fokusira se na društvena i esnafska pitanja, a ne na idejna i umetnička, kao što je to bio slučaj sa programskim tekstovima drugih umetničkih grupa. Ovaj dokument od posebnog značaja, koji u celosti objavljujemo u ovom katalogu, obuhvata sva pitanja koja su uslovila profesionalno organizovanje umetnika, kao što su radno vreme i plate umetnika u državnoj službi, subvencije i penzije, stipendije i usavršavanja u inostranstvu, rešenje problema ateljea, organizacija umetničkih škola, izgradnja umetničkih domova i izložbenih dvorana, državni otkupi radova i porudžbine, čuvanje i proučavanje starina, zaštita autorskih prava, popularizacija umetnosti, organizovanje izložbi i saradnja sa inostranim organizacijama. Zahtev da se formira umetnički savet pri Ministarstvu prosvete posvećen isključivo likovnoj umetnosti bio je prvi korak ka institucionalnom uređenju Udruženja i adekvatnom reprezentovanju umetnika pri državnim ustanovama. Umetnički saveti bili su koncipirani kao „telo koje bi dalo direktivu za organizovanje umetničkih poslova u celoj našoj državi“^[3]. Članove saveta biralo je Udruženje likovnih umetnika glasanjem na kongresu i oni su bili dužni da podnose redovne izveštaje Udruženju. Moša Pijade u članku Položaj umetnika u našem društvu, zasnovanom na referatu koji je pročitan na sednici ULU, opisuje savete kao telo koje bi zavisilo od poverenja članova udruženja umetnika i koje ne bi smelo učiniti ništa „što bi po shvatanju svih umetnika bilo štetno ili suprotno njihovim ciljevima“^[4].

U Pravilima Udruženja likovnih umetnika iz 1920. godine, član 3 definiše cilj Udruženja:

„Cilj je udruženja da kod likovnih umetnika razvija klasnu svest, drugarsku solidarnost i da vodi borbu:

1.) za zaštitu duhovnih i materijalnih interesa svojih članova;
2.) za zaštitu umetnosti u celoj zemlji.

Da bi taj cilj postigao, Udruženje likovnih umetnika uložiće sve svoje snage da utiče na društvo i na državu, kao predstavnicu društva, da bi uslovi života i rada likovnih umetnika, koji su do sada bili i suviše zapostavljani, postali takvi, da bi likovni umetnici mogli što slobodnije i što potpunije razvijati svoje sposobnosti i u punoj meri odgovarati svome visokom kulturnom zadatku.“^[5]

Interpretacija osnovnog cilja Udruženja dovodila je do brojnih sukoba oko načina delovanja organizacije. Već nakon decenije rada ULU, 1929. godine, grupa umetnika sastavljena pretežno od minhenskih i pariskih đaka nezadovoljnih prijemom neškolovanih umetnika u ULU pokušala je da stvori novo Društvo kvalifikovanih umetnika, ali su se 1932. vratili Udruženju likovnih umetnika. Prva dekada ULU bila je obeležena i stalnim nedostatkom izlagačkog i radnog prostora. Sedište Udruženja bilo je u Jevremovoj ulici, a za sednice je korišćena sala Druge muške gimnazije. Velike izložbe su bile retke, održavale su se u prostorijama Ministarstva inostranih poslova, Druge muške gimnazije i Oficirskog doma i imale su grupni karakter, dok su značajne samostalne izložbe (na primer, izložba Leona Koena 1926. i Save Šumanovića 1928. godine) bile održavane u još manjem prostoru škole Kralj Petar Prvi. Društvo prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“ donekle je rešilo problem specijalizovanog izlagačkog prostora tako što je 1928. godine uz pomoć dobrotvornih priloga izgradilo Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“ po projektu arh. Branislava Kojića. Paviljon je otvoren prvom Jesenjom izložbom, koja je obuhvatala radove beogradskih umetnika, a 1929. u Paviljonu se održava prva Prolećna izložba, uz učešće umetnika sa celog jugoslovenskog prostora. Predstavnici ULU su učestvovali u radu selekcione komisije i žirija svih godišnjih izložbi u „Cvijeti Zuzorić“, što obuhvata 13 Jesenjih i 12 Prolećnih izložbi do 1941. godine.

Iako većina istoričara navodi da je ideja o izgradnji Paviljona „Cvijeta Zuzorić“ potekla od Branislava Nušića, uvidom u zapisnike ULU od 14. juna 1921.^[6] (koje po prvi put prenosimo u ovom tekstu) zaključuje se da je prvobitna inicijativa ipak potekla od samih umetnika, dok je Nušić, tada na poziciji upravnika Umetničkog odeljenja pri Ministarstvu prosvete, entuzijastično prihvatio ideje umetnika i realizovao ih osnivanjem Udruženja prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“ 1922. godine.

Istorije Paviljona „Cvijeta Zuzorić“ i Udruženja likovnih umetnika ostaće neodvojivo isprepletane sve do danas. Do početka zidanja Umetničkog paviljona, članovi ULU redovno su učestvovali u svim akcijama prikupljanja sredstava za izgradnju i bili su veoma aktivni u radu likovne sekcije i programa Udruženja prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“. Otvaranjem Paviljona umetnički život postaje intenzivniji i organizovaniji zahvaljujući tome što je najvećim delom bio koncentrisan u Paviljonu i time postao pregledan za istoričare i umetničke kritičare.^[7]

Grupa mladih umetnika sukobljava se sa upravom „Cvijete Zuzorić“ 1936. godine zbog kriterijuma žiriranja i troškova za izdavanje prostora. Oni bojkotuju izlaganja u Paviljonu, a sukob se širi na celo Udruženje i kulminira obaranjem uprave ULU i izborom nove uprave sastavljene od tzv. „bojkotaša“. Deo starijih članova javno se ograđuje od promenjene politike udruženja, a nova uprava, bez mogućnosti korišćenja paviljona „Cvijeta Zuzorić“, organizuje četiri velike izložbe ULU: prvu u zgradi Prirodno-matematičkog fakulteta 1936, drugu u prostorijama Tehničkog fakulteta 1937,  treću u Inženjerskom domu 1938. i četvrtu u Sokolskom savezu 1939. godine^[8]. Sukob je rešen 1940. godine, kada „bojkotaši“ ponovo izlažu u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Iako je završen pomirenjem, bojkot je doprineo osvetljavanju teškog materijalnog položaja mladih umetnika (nedostatak interesovanja šire publike, previsoke cene opreme radova, iznajmljivanja prostora i organizacije izložbi itd.) i analizi načina za njegovo unapređenje. Akcija ove grupe umetnika pokazala je da su esnafska pitanja istovremeno opšta kulturna pitanja svoje zajednice i da je moguće obraćanje publici bez posrednika u vidu Udruženja prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“.

Rad Udruženja likovnih umetnika prekinut je početkom rata 6. aprila 1941. godine. Time je stavljena tačka na verovatno najuzbudljiviji period Udruženja, kada su stvorene osnove njegove delatnosti koje su prisutne i danas. Osnovana od strane umetnika koji su se školovali u Parizu, Minhenu, Krakovu i Pragu, organizacija je obeležena i nadahnuta jugoslovenskim duhom, ali se svojim delatnostima utkala u tokove evropske umetnosti toga doba. U decenijama preobražaja u svim porama društva, ULU je uticao na povećanje interesovanja za likovnu umetnost u celoj Kraljevini SHS, kao i na vidljivo poboljšanje životnih uslova umetnika, posebno zahvaljujući inicijativama za državne otkupe radova i za izgradnju ateljea. Napredak se posebno uočava od 1929. godine: izložbeni život postaje dinamičan, pojavljuju se privatni kolekcionari i stvara nova, edukovana publika. Socijalni preobražaj je izazvao polarizaciju; s jedne strane pojavljuju se grupe Oblik, Dvanaestorica i Desetorica, a sa druge LADA i Zograf, ali i grupe sa izrazitom socijalnom angažovanošću, kao što su Nezavisni i Život, koje su uslovile pojavu Salona nezavisnih. Predstavnici svih ovih grupa bili su članovi ULU, a zasluga Udruženja je u tome što je prihvatilo sve tendencije, uspostavilo demokratsko odlučivanje o svim pitanjima, borilo se za egzistencijalne i umetničke interese svih svojih članova i time dalo pozitivan primer za sledeće naraštaje.

Obnova (1944-2019)

Dve nedelje posle oslobođenja Beograda, 3. novembra 1944. godine, Udruženje obnavlja rad. Udruženje likovnih umetnika, koje je do tada bilo jugoslovensko udruženje, 1945. godine prerasta u Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS), koje je obuhvatalo i likovne i primenjene umetnosti, a zatim se uključuje u Savez udruženja likovnih umetnika Jugoslavije. Odlukom gradske uprave, ULUS dobija na korišćenje i upravljanje Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“. Udruženje prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“ gasi svoju delatnost da bi ULUS preuzeo izlagački program Paviljona, a akt predaje Paviljona ULUS-u potpisuje poslednja predsednica „Cvijete Zuzorić“ Krista Đorđević. Zahvaljujući entuzijazmu umetnika, ULUS 1950. godine dobija novi izlagački prostor, Galeriju ULUS na Terazijama br. 2, koja će tu raditi do 1959. godine i selidbe u nove prostorije u ulici Vuka Karadžića.

U prvim posleratnim godinama ULUS nastavlja da bude ogledalo promena i da usmerava umetnike, tako da velike izložbe ULUS-a nude nijansiran pregled tadašnjih dominantnih tendencija u umetnosti. Prema rečima Pavla Vasića, svaka izložba je davala povoda opširnim diskusijama o izloženim delima i njihovoj većoj ili manjoj opravdanosti, a to je raspoloženje dobijalo i svoj nastavak u klubu umetnika, gde su takođe držana i različita predavanja (Grafika Žaka Kaloa, Umetnost francuske revolucije, Problemi kompozicije i dr.)^[9]. Ovaj period rada ULUS-a karakterišu postepeno udaljavanje od zahteva socijalističkog realizma i osvajanje većih umetničkih sloboda. Iako je bilo relativno kratkotrajno, insistiranje na figurativnom slikarstvu sa ratnom i socijalnom tematikom imalo je više faza. Pavle Vasić primećuje da postoji velika razlika između perioda od 1945. do 1948. i narednog od 1948. do 1950. u pogledu izbora motiva, pošto sa vremenom motivi iz rata postaju ređi, a motivi iz obnove i izgradnje češći, dok od 1950. motivi iz obnove i izgradnje ustupaju mesto intimnijim interesovanjima umetnika.^[10] Na izložbi ULUS-a 1948. gotovo polovina radova imala je takve motive i mogli bi da se okvalifikuju kao umetnost sa tezom.^[11] Na diskusijama u ULUS-u „kristalisalo se shvatanje da pojam socijalističkog realizma mora da bude shvaćen široko, ekstenzivno“ i da se ublaži izvesna isključivost čija bi bukvalna primena lišila scenu doprinosa istaknutih umetnika.^[12]

Posle Trećeg plenuma CK Komunističke partije Jugoslavije, koji je omogućio slobodu umetničkog izražavanja, socijalistički realizam prestaje da bude dominantan pravac i biva zamenjen socijalističkim estetizmom. Već 1951. javljaju se naznake apstraktne umetnosti, ekspresionizam Decembarske grupe, donekle intimističke težnje Beogradske grupe, grupa Jedanaestorica sačinjena pretežno od mladih slikara iz Zadarske grupe…

U toj klimi položaj umetnika se osetno poboljšava. ULUS se uključio u pronalaženje novih načina za stimulaciju i unapređenje uslova života i rada umetnika. Povećavaju se mogućnosti za zaposlenje posle završene Akademije likovnih umetnosti, izlagački prostori postaju besplatni za mlade i neafirmisane umetnike, olakšan je odlazak u inostranstvo preko stipendija za studijske boravke (Pariz ostaje najvažnija destinacija), formiraju se fondovi za pomoć umetnicima i ULUS počinje da dodeljuje ateljee na korišćenje svojim članovima. Osniva se sindikat ULUS-a. Prvi broj časopisa Udruženja likovnih umetnika Srbije Lik izlazi 29. novembra 1950. godine.

Pedesete godine obeležene su i dinamičnom izlagačkom aktivnošću ULUS-a. Uz pomoć Komisije za kulturne veze sa inostranstvom, 1952. godine u Paviljon „Cvijeta Zuzorić“  stiže kapitalna Izložba savremenog francuskog slikarstva, pregled najznačajnih pokreta i umetnika moderne umetnosti (Pikaso, Šagal, Miro, Matis itd.). Kao i Izložba francuske umetnosti 19. veka dve godine ranije, ovaj veliki kulturni događaj bio je tumačen kao znak konačnog otvaranja prema svetu. Usledio je niz inostranih izložbi koje su omogućile da beogradski umetnici budu u kontaktu sa globalnim umetničkim tokovima ili da uživo vide remek-dela svetske umetnosti, kao u slučaju velike izložbe Pariske škole 1958. godine. Takođe, u Paviljonu se 1955. godine organizuje izložba skulptura Henrija Mura uz predgovor Herberta Rida i prisustvo samog autora.

Među samostalnim izložbama u Paviljonu treba izdvojiti izložbu Miće Popovića oktobra 1950. propraćenu Popovićevim autorskim tekstom za katalog, gde je izneo svoj umetnički credo, i izložbu Milana Konjovića 1951, koju je prvog dana posetilo čak 2000 posetilaca. Galerija ULUS na Terazijama dobrim izložbama je za kratko vreme stekla brojnu publiku i ostvarila saradnju sa inostranstvom, za kojom se tada sve više osećala potreba. Beograd je 1951. bio polumilionski grad, a Izložbu reprodukcija posetilo je oko 15000 posetilaca. Izložba Petra Lubarde u Galeriji ULUS u maju 1951. bila je istorijski značajna kao uvođenje novog modela slike i nove definicije slikarstva. Otvorena ka asocijativnom, čak apstraktnom, sa ekspresionističkim ili nadrealističkim prizvukom, ova izložba je označila drastičan prekid sa Lubardinim ranijim fazama^[13]. Rehabilitacija  međuratne umetnosti izvršena je izložbom 70 slikarskih i vajarskih radova beogradskih slikara i vajara 1920-1940, koja je bila sastavljena uglavnom od dela iz zbirke Pavla Beljanskog. Izložbu je za već za prvu nedelju posetilo oko 8000 posetilaca. Pokušaji da se ova izložba odbije na Skupštini ULUS-a i da se ukine časopis Lik bili su uzrok razdora unutar udruženja. Iz sukoba koji je trajao od 1951. do 1953. godine nastala je grupa Samostalnih. Zbog nesuglasica između likovnih i primenjenih umetnika Udruženje primenjenih umetnika odvaja se od ULUS-a 1953. godine, a iste godine Društvo srpskih umetnika LADA obnavlja svoj rad u okviru ULUS-a.

Krajem pedesetih i početkom šezdesetih, likovnu scenu u Srbiji karakteriše direktno povezivanje sa kretanjima u umetničkim centrima sveta, pojava novih pravaca, poput beogradskog enformela i integralne slike Mediale, sukobljavanje dijametralno suprotnih poetika i traganje za novim formama. Grupne izložbe ULUS-a nastavljaju da budu ogledalo svih prisutnih strujanja, ali i da kreiraju poželjnu klimu za razvoj umetnosti i daju pečat umetničkom životu zemlje. Pavle Vasić, najpouzdaniji hroničar rada ULUS-a u tim godinama, uvek je naglašavao važnost ULUS-ovih izložbi: „Izložbe ULUS-a su u najvećoj meri odražavale složenost ideja i sukobe, polet i deklinaciju shvatanja, zahvaljujući svome masovnom karakteru; u tom smislu one su bile informativnije od drugih manifestacija u kojima se više ispoljavala jedna subjektivna koncepcija nego želja da se pruži objektivna slika zbivanja u našoj umetnosti“^[14].

U cilju dodatne afirmacije umetnika i ohrabrivanja za dalji rad, ULUS je 1960. godine ustanovio godišnje nagrade ULUS-a koje su se dodeljivale na Jesenjoj izložbi, Zlatnu paletu za slikarstvo, Zlatnu iglu za grafiku i Zlatno dleto za skulpturu. Od 1967. godine ove godišnje nagrade počinju se dodeljivati na Prolećnoj izložbi ULUS-a, dok se tek 1985. na predlog Umetničkog saveta uspostavlja nova nagrada Jesenje izložbe, koja je dodeljivana za celokupni opus, a ne za pojedinačni rad na izložbi, i koja je podrazumevala štampu monografije i organizaciju samostalne izložbe nagrađenog autora.^[15] Osim nagrade, uvodi se izlaganje po pozivu i žiriranje radova na Jesenjoj izložbi, koja je od 1947. do 1985. bila revijalna izložba. Svi žiriji na izložbama ULUS-a bili su sastavljeni od članova Umetničkog saveta i Upravnog odbora Udruženja.

Iako Jesenja i Prolećna izložba traju u kontinuitetu od osnivanja Paviljona „Cvijeta Zuzorić“ 1928. godine, sa uvođenjem nagrada one dobijaju novu dimenziju.^[16] Obe izložbe od početka su zasnovane na instituciji konkursa i koncipirane u znaku otvorenosti prema različitim umetničkim orijentacijama. Nagrade donekle menjaju pristup “slučajnog uzorka” i podjednakog odnosa prema svim predstavljenim poetikama. U nepristrasni presek značajnih likovnih pojava na tadašnjoj sceni uvodi se element kvalitativne procene, rangiranja i izdvajanja pojedinaca – dobitnika nagrade.

Šezdesetih i sedamdesetih godina, u vreme dodatne fragmentacije scene, brze promene umetničkih pravaca, pojave konceptualne umetnosti, ekspanzije novih medija i eksperimentalnog pristupa stvalaštvu, ULUS pokazuje mogućnost koegzistencije i saradnje prilično udaljenih ideja i spremnost za pomeranje novih granica u umetnosti. Iako se Udruženje od sedamdesetih sve više fokusira na socijalna i sindikalna pitanja nauštrb umetničkih, ono ostaje „organizam koji daje fizionomiju i srž umetničkog života u zemlji.“^[17] ULUS uspeva da reguliše status samostalnih umetnika, reši probleme radnog staža, zdravstvenog, socijalnog i penzionog osiguranja svojih članova, kao i da podrži urbanistički plan Beograda kojim su se obezbedili atelje i za do tada rekordan broj umetnika.

ULUS od 1972. godine upravlja Fondom za unapređenje stvaralaštva mladih umetnika. Dvogodišnja stipendija koju je ovaj Fond obezbeđivao dodeljivana je u cilju podsticanja kreativnosti umetnika do 35 godina starosti, koji su u svom radu već dali dokaz o talentu i postigli izvestan stepen afirmacije. Upravni odbor Fonda za kompenzaciju je uzimao dela od korisnika i imao je pravo da ih izlaže, pozajmljuje ili prodaje, stvarajući na taj način nova sredstva za Fond. Fond je imao dvostruki značaj: posredno je uticao na kreativnu klimu, radne uslove i materijalnu bezbednost mladih umetnika, ali je istovremeno izrastao u značajnu i vrednu zbirku umetničkih dela. Fond je zvanično ugašen 1992, a poslednji konkurs za odabir radova bio je 1990. Pažljivom analizom preostalih radova iz zbirke Fonda mladih moguće je ostvariti uvid u razvojne specifičnosti značajnih likovnih umetnika i opšte likovne klime tog perioda. „Jezgro fonda“ sastavljeno od ostvarenja koja su ostala u trajnom vlasništvu osnivača može da potvrdi aktuelnost i vrednost zbirke i da doprinese ostvarenju ideje da se ona stručno obradi i preobrazi u stalnu postavku od šireg kulturnog i društvenog značaja.

Udruženje je istrajavalo u svojoj misiji uprkos nedostatku izlagačkog prostora, organizacionim problemima i stalnim selidbama koje su obeležile sedamdesete godine. Uprava ULUS-a bila je prinuđena da se zbog renoviranja Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ 1973. godine preseli u novo sedište u Delijskoj ulici. Paviljon se 1975. godine ponovo otvara 16. Oktobarskim salonom u organizaciji KCB. Iako ULUS nastavlja da realizuje svoj izlagački program u obnovljenom Paviljonu, sedište organizacije ostaje u Delijskoj ulici do 1977. godine, kada se zbog rekonstrukcije ove ulice kancelarije ULUS-a sele u Baba Višnjinu ulicu br. 19. Zatim galerija u ulici Vuka Karadžića prestaje sa radom, a ULUS, umesto jedinstvenog prostora, dobija na korišćenje Paviljon u Masarikovoj, gde je još šezdesetih godina bio organizovan prvi Oktobarski salon i Trijenale jugoslovenske likovne umetnosti. Ni ovo iznuđeno rešenje nije potrajalo. Izložbeni paviljon u Masarikovoj srušen je za potrebe izgradnje javne garaže, a ULUS za Galeriju dobija skromni prostor u zgradi Borbe.

Status Paviljona „Cvijeta Zuzorić“ takođe je pretrpeo velike promene. Zajednica kulture Beograda 1978. godine formira Samostalnu radnu zajednicu Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“. Premda deo programa „Cvijete“ ostaje rezervisan za tradicionalne izložbe ULUS-a i samostalne izložbe članova Udruženja, osniva se Programski savet čija će izlagačka politika rezultirati velikim brojem uspešnih studijskih i monografskih izložbi. Tu spadaju izložba Enformel, čiji je autor bio Lazar Trifunović, zatim Nova figuracija, izložba Mediale i godišnja izložba Izbor čiji su autori bili eminentni kritičari i istoričari umetnosti. Razmena velikih izložbi sa vodećim galerijama sa prostora cele Jugoslavije (Moderna galerija iz Ljubljane, Umjetnički paviljon iz Zagreba, Collegium Artisticum iz Sarajeva) funkcionisala je na bazi reciprociteta i učvrstila postojeće veze na ovom kulturnom prostoru, koje će u sledećoj deceniji biti pokidane. Samostalni rad Paviljona obeležili su i uspesi na internacionalnom planu. Organizuju se izložbe inostrane umetnosti (Španski enformel, Nemačka kinetička umetnost, Finski dizajn, Italijanska savremena umetnost itd.) i jača saradnja sa stranim kulturnim centrima i ambasadama. Paviljonu je u periodu 1981-1986. poverena organizacija Oktobarskog salona. Važno je istaći da godine postojanja Samostalne radne zajednice „Cvijeta Zuzorić“ predstavljaju jedan od retkih perioda kada je ova galerija imala adekvatnu materijalnu i logističku podršku državnih institucija, što je bio jedan od osnovnih uzroka tadašnjih izuzetnih rezultata. Dobijanje Vukove nagrade 1984. godine svedoči o kulturnom doprinosu Paviljona kao nezavisne institucije.

Gradska uprava 1985. godine prisilno iseljava ULUS iz Baba Višnjine ulice br. 19 zbog dodele tog prostora prodavnici nameštaja. Bogata arhiva ULUS-a i Paviljona i oko 1500 radova iz Fonda mladih završili su doslovno na ulici. Istorija ULUS-a se ponavlja kada su protesti u pitanju, s razlikom što su se 1936. godine umetnici bunili protiv nepovoljnih uslova izlaganja, a u ovom slučaju ostali su prepušteni sami sebi. Nezadovoljni umetnici organizuju masovne proteste sa zahtevom da se ULUS-u vrati Paviljon na korišćenje i upravljanje. Grad ispunjava zahteve umetnika i od 1986. do danas sedište Udruženja je ponovo u Paviljonu. Poslednja izložba koja se realizuje u samostalnom Paviljonu je izložba Američki dizajn, koju je posetilo čak 40.000 posetilaca. Nakon gašenja radne zajednice „Cvijete Zuzorić“ deo zaposlenih ostaje da radi u okviru ULUS-a. Dok je delatnost Samostalne radne zajednice „Cvijeta Zuzorić“ u potpunosti bila finansirana od strane gradskog Sekretarijata i Ministarstva kulture, predajom Paviljona na korišćenje i upravljanje ULUS-u finansijska pomoć je redukovana na minimum. Udruženju se za potrebe obimne dokumentacije i arhivske građe dodeljuje stan u Mišarskoj br. 1, u kome se smešta deo umetničkih dela iz Fonda mladih, a 1989. godine ULUS dobija novu galeriju u Knez Mihailovoj br. 37, koja svojim programima ubrzo postaje prestižno mesto za prezentaciju samostalnih i autorskih izložbi.

Zbog sve većeg upliva miks medija na izložbama Udruženja, sredinom osamdesetih bila je pokrenuta inicijativa da se uvede nova sekcija za ovaj vid likovnog stvaralaštva. Pored slikarske, vajarske i grafičke sekcije, u ULUS-u od 1988. egzistira sekcija proširenih medija, a na Prolećnoj izložbi 1999. godine prvi put se uvodi Nagrada za proširene medije, koja se dodeljuje zajedno sa nagradama za slikarstvo, vajarstvo i grafiku. Dominantne karakteristike ULUS-ovih izložbi u osamdesetim godinama, kao što su postmodernistički pristup, reinterpretacija tradicionalnih tema u novom ključu, kolažni prosede i korišćenje novih medija, nastavljaju da budu prisutne i u devedesetim, kada se društvena klima nepovratno pogoršala.

Usled raspada Jugoslavije, sankcija i nemogućnosti komunikacije sa drugim sredinama, tokom devedesetih članovi ULUS-a ostaju uskraćeni za učešće na tradicionalnim i prestižnim izložbama poput Međunarodnog bijenala grafike u Ljubljani i Bijenala crteža u Rijeci. U nedostatku saradnje sa inostranim institucijama, Grafička sekcija ULUS-a je pokrenula inicijativu za organizovanje Međunarodnog bijenala Grafike i postigla veliki uspeh sa impresivnim odazivom umetnika iz inostranstva. Organizacioni odbor izložbe uspeva da formira međunarodni žiri, a ULUS organizuje tri bijenala, čineći ovu manifestaciju tradicionalnom. Od tog trenutka do danas, četiri sekcije ULUS-a (slikarska, vajarska, grafička i prošireni mediji) postepeno preuzimaju sve veći deo organizacije izložbi i počinju da samostalno osmišljavaju izlagački program.

Iako početak novog milenijuma donosi obnovu saradnje sa inostranstvom, krunisanu nizom kapitalnih izložbi u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ (Savremena engleska umetnost iz kolekcije Paragon pres, Multipli u organizaciji Britanskog saveta, Ginter Iker, Dan Rajzinger, 150 godina španske fotografije itd.), problemi degradiranog položaja umetnika ostali su isti.

Rad ULUS-a u poslednje dve-tri decenije otežan je finansijskim problemima. Izgubio se čitav niz mera koje su obezbeđivale dobrobit umetnicima, a sa nestankom nekadašnje infrastrukture nestala je i solidarnost i sistemska podrška. Ministarstvo kulture i gradske institucije podržavaju pojedinačne projekte ULUS-a preko konkursa, ali ne postoji plan za finansiranje aktivnosti Udruženja u celini. Bez logističke i finansijske podrške i dalekosežnih planova, sve je svedeno na improvizaciju i na entuzijazam pojedinaca. Borba za opstanak zamenila je borbu za napredak.

Pravni status ULUS-a je još jedan simptom nedostatka sistemske podrške. Udruženje je zvanično registrovano kao grupa građana (doduše, uz status reprezentativnog udruženja), iako po svom obimu i vrsti delatnosti ima karakter značajne institucije kulture. ULUS nema prava i beneficije koje su omogućene zvaničnim državnim ustanovama, ali ima obaveze koje bi išle sa takvim statusom, kao što su organizacija izložbi u okviru redovnog i pratećeg programa i finansiranje radne zajednice i spoljnih saradnika.

U vreme komercijalizacije svega i neprestane trke za profitom u kojoj su nedovoljno lukrativne discipline osuđene na poraz, umetničko stvaralaštvo počinje da se posmatra kao vid industrije koji sam treba da se izbori za svoje mesto na tržištu ili kao investicija od koje se očekuje neproporcionalno velika zarada u budućnosti. Posledice takvih iluzija biće vidljive tek u narednim godinama. Slobodni likovni umetnici nisu u stanju da posluju po tržišnim principima ni u mnogo bogatijim zemljama od naše.

Kada je rad umetnika obezvređen, poslovi malobrojni, a status nesiguran, važno je što ULUS i dalje omogućava socijalno i penziono osiguranje svim likovnim umetnicima, čak i onima koji nisu njegovi članovi. Dok su nekada doprinosi bili uplaćivani preko Sekretarijata za kulturu Beograda i drugih gradskih uprava širom Srbije, od 2006. godine izmirenje doprinosa vrši se direktno preko Udruženja, mada gradske institucije obezbeđuju potrebna sredstva. Treba dodati da državne institucije ne obezbeđuju plate i doprinose radnoj zajednici ULUS-a, tako da su zaposleni godinama bili na „minimalcu“, što dodatno otežava izuzetno nepovoljnu situaciju u kojoj se nalazi ova zaslužna ustanova.^[18] Uprkos nedostatku sredstava, Paviljon „Cvijeta Zuzorić“i Galerija ULUS u Knez Mihailovoj ostali su među eminentnim izlagačkim prostorima otvorenim za sve, gde posetioci mogu da vide, i to potpuno besplatno, velike autorske izložbe, zahtevne inostrane projekte i recentnu umetničku produkciju u Srbiji. U slaboj kulturnoj ponudi, gde se mnoge državne galerije gase i gde su Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti doskora bili zatvoreni za publiku, obe galerije spadaju u retka mesta koja omogućavaju da umetnička dela izlaze iz privatnog u javni prostor i stupaju u dijalog sa (sve malobrojnijom) publikom.

Budućnost ULUS-ovih izlagačkih i radnih prostora je neizvesna, budući da je gradska uprava najavila rekonstrukciju Paviljona, koji zato neće imati izlagački program 2020. godine. Osim toga, trenutno se u Paviljonu nalazi celokupan arhiv, dokumentacija ULUS-a i radovi iz Fonda mladih, pošto je stan u Mišarskoj, gde su prethodno bili smešteni, 2019. godine restitucijom vraćen potomcima predratnih vlasnika. Ne zna se gde će biti smešteno sledeće sedište ULUS-a, niti kako će se razvijati drugi vek ove organizacije od izuzetnog kulturnog značaja.

Otvaranje ove izložbe sticajem okolnosti stavlja tačku na jednu epohu Paviljona. Nadamo se da će se sledeća epoha približiti uspesima Paviljona i ULUS-a koji su nabrojani u ovom tekstu. Katalog koji je pred vama predstavljao je jedinstvenu priliku da se istorijska građa o prvom veku Udruženja prikupi, analizira, proveri, hronološki poređa i ostane zabeležena u celini na jednom mestu, uz nadu da će to inspirisati mlade istraživače da detaljno obrade arhivski materijal ULUS-a, koji se, i posle veka postojanja Udruženja, još uvek nalazi u prvoj fazi obrade. Velika priča koja je rasuta među pravilnicima, zapisnicima sa sastanaka, spiskovima, ugovorima, katalozima, korespondencijom i godišnjim izveštajima tek treba da bude sistematizovana i prezentovana javnosti. Takođe, uvid u detaljan i potpun istorijat Udruženja obezbeđuje dragocene smernice za njegovu budućnost.

Osnovni program ULU iz 1919. u mnogim aspektima je primenljiv na današnje borbe ove organizacije, dok u onim divergentnim služi kao upozoravajući podsetnik koliko se Udruženje udaljilo od prvobitnih ideja solidarnosti, požrtvovanosti i posvećenosti razvitku naše likovne umetnosti. U rukovodstvu ULUS-a poslednjih decenija često postoji otpor modernizaciji i suviše inertno prihvatanje postojećih okolnosti, za razliku od spremnosti osnivača da deluju u skladu sa prosvetiteljskim i emancipatorskim ciljevima proklamovanim na prvim sednicama Udruženja.

Uprkos svemu, kroz uspone i padove, u nepovoljnim okolnostima i ponekad sa neadekvatnim vođstvom, Udruženje ipak nastavlja stogodišnju borbu i za duhovne i za materijalne interese umetnika. Bez planske i sistemske podrške koja bi trebalo da bude osnova takve esnafske delatnosti, ULUS štiti pravo na dostojanstven život umetnika i traga za načinima kako da odgovori na izazove novog vremena i predstavi se na globalnoj umetničkoj pozornici.

Beograd, novembar 2019.

Bibliografija:

1. Pravila Udruženja likovnih umetnika. Beograd: Štamparija K.Gregorića, 1920.

2. Pravila Udruženja likovnih umetnika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Beogradu. Beograd: Grafički Umetnički Zavod „Planeta“, 1925.

3. Vasić, Pavle. „Trideset godina ULUS-a“. U Trideset godina Udruženja likovnih umetnika Srbije 1945-1975, str. V-IX. Beograd: Udruženje likovnih umetnika Srbije, 1975.

4. Vasić, Pavle. „Umetnički život u Beogradu i nagrada Politike“. U Dobitnici Politikine nagrade, str. 15-19. Beograd: NO Politika, 1979.

5. Nikić, Ljubomir. „Udruženje likovnih umetnika u Beogradu 1919.“. U Udruženje likovnih umetnika u Beogradu 1919, str. 127-136. Beograd: Udruženje likovnih umetnika Srbije, 1969.

6. Pijade, Moša. „Položaj umetnika u našem društvu“. Slobodna reč, br.4, 4. XII 1921.

7. Popović, Đorđe. „Beogradsko slikarstvo i vajarstvo 1920-1940“. Lik, br.4, 1. III 1951.

8. Protić, Miodrag B. Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije. Beograd: Muzej savremene umetnosti, 1980.

9. Protić, Miodrag B. Srpsko slikarstvo XX veka. Beograd: Nolit, 1970.

10. Trifunović, Lazar. Srpsko slikarstvo 1900-1950. Beograd: Nolit, 1973.

^[1] Ljubomir Nikić, „Udruženje likovnih umetnika u Beogradu 1919“, u Udruženje likovnih umetnika u Beogradu 1919. (Beograd: Udruženje likovnih umetnika Srbije, 1969), str. 129
^[2] Isto, str. 136.
^[3] Isto, str. 133.
^[4] Moša Pijade, „Položaj umetnika u našem društvu“, Slobodna reč, br.4, 4. XII 1921.
Zbog dalekosežnosti i argumentovanosti stavova, ovaj odlomak zaslužuje da ga prenesemo u celosti: „Odelenje za umetnost u Min.prosvete, odnosno Umetnički savet za likovne umetnosti  u tom odelenju ne bi nikako smeo biti jedna birokratska institucija jer će umetnici onda imati da se bore umesto protiv jednog ministra protiv nekoliko ministara. Umetnički savet naprotiv biran od umetnika, zavisan od celokupnog umetničkog naroda združenoj u ovoj organizaciji, mora biti sprovodnik kod države opštih težnji i zahteva umetnika i samo tako možemo očekivati da će to odelenje funkcionisati na njihovu opštu korist. Samo na taj način mogu oni raditi na poboljšanju svojih uslova za život i rad, a da ništa ne žrtvuju od svoje slobode umetničkog opredeljivanja. Verujem da je to slučaj kod svih umetnika da im je sloboda umetničkog shvatanja više svega ostaloga, pa čak više i od ekonomske slobode. Jer,ako su umetnikovi materijalni uslovi rđavi, on onda ne može da radi, ali ako on te uslove dobije žrtvujući svoju umetničku slobodu, onda pravi umetnik neće da radi…“
^[5] Pravila Udruženja likovnih umetnika (Beograd: Štamparija K.Gregorića, 1920), str. 15.
^[6] Odlomke iz Zapisnika XXVI redovne sednice održane 14. juna 1921. godine prenosimo bez izmena:
„Prisutan dovoljan broj članova, sekretar čita zapisnik prošle sednice, na kojoj primećuju neki članovi, da je bivši predsednik Predić već poduzeo korake kod Pupina u Americi za pomoć njegovu i našeg sveta za Paviljon, što Bijelić ispravlja u zapisniku.“
„Opet se govori o Paviljonu. Predsednik predlaže da se uputi akt svima viđenijim ličnostima, bankama, društvima i g. Pavlović govori o planu Paviljona. Branko Popović ga preseca izjavljujući da je to najlakša stvar, ima mnogo preča a to je imati novac – zemljište za nj.“
„Branko govori o potrebi stvaranja društva lepe umetnosti i da on upućuje apel građanstvu i svima koji bi nam mogli pomoći. Treba izabrati viđenije ličnosti, primiti ih u članstvo itd. Rosandić predlaže da se u početku angažuje 10 viđenijih beograđanki i da one počnu stvar. Popović Br. kaže da uputimo poziv 30 i da oni počnu stvar, naravno ako pristanu. Na predlog Brankov popisuju se najvažnije ličnosti, kojima bi se poziv imao uputiti i to su: Vajfert, Gramber dr., Pašić, Voja Veljković, Voja Marinković, Paja Marinković Pribičević, Lukinić, Kumanudi, Vel Janković, Dobra Mitrović, Hribar, dir. jugosl. banke Pilc, Ljuba Davidović,  Drašković, Kalina Simon Franc poslanik, dr Duš. Bošković, Cvijić, B. Popović, Slob. Jovanović,  Dr Belić, Stanoje Stanojević, Tanazović, Andra Stevanović, Dr Vl. Petković, Vulić, Žujević, Dr Subotić stariji, Nušić, Car, Grol, Binički, Miloje Milojević, Hristić, Konjević, Marinković, Bora Stanković, Gavrilović, Milutinović, Stanojević, Todorović, Čiča Ilija itd. Banke (direktori), predsednici svih akcionarskih udruženja, sve fabrike, načelnik min. fin. Miša Stojković. Urednici neki viđeniji, predsednici Komora; trgovinske, zanatlijske, industrijske, Dr  Deri, Duš. Nikolajević, Mesarović i Pavlović, Vulović i Gavrilović, Misletić, Riznić, Đorđe Đorđević, Đukanović, Cvijanović, Kon, Buli Bencion, adv. Čelebonović, Đura Jovanović Cupara, dir. gimn. Popović, Jova Jovanović dir. osn. škola, Jefta Pavlović, Patrijarh, mitropolite, Dr. Lalošević, Hadžić min. vojni, Steva Bošković, pukovnik, Bojović vojvoda, gen. Zečević, Ješa Damjanović, princ Pavle, puk. Voja Maksimović Ud. Ratnika, Dragomir Janković, min. dvora, Pera Popović, nač. min. prosv., arh. Maslać, Korunović, Luka Ćelović, Milan Jovanović fotograf, Ud. Knj. Voja Jovanović, vlasnik Misli Janković, Presednica Kola Srp. Sestara, presednica društva Knjeginje Ljubice, Pres. Žens. društva, podpr. K. S. Sestara, ženskog učit. udruženja, supruga min. Hadžića, Gđa Pašić, Gđa Paje Marinkovića, Karadžić, Kasner, Lujka Klidis, Gđa Milka Ilić, Gđa Hartović, Gđa Milojevićka Ivanka. Pera Odavić, Gđa Mila Stanarević, Gđa Ljubica Todorović, Steva Todorović slikar, Gđa Naka Spasićka.“
Zapisnik pokazuje da je zametak Udruženja prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“ i akcija za koje se to društvo zalagalo postojao pre zvaničnog formiranja organizacije.
^[7] Pavle Vasić, „Umetnički život u Beogradu i nagrada Politike“, u Dobitnici Politikine nagrade (Beograd: NO Politika, 1979), str.15.
^[8] Isto, str. 17
^[9] Pavle Vasić, „Trideset godina ULUS-a“, u Trideset godina Udruženja likovnih umetnika Srbije 1945-1975 (Beograd: Udruženje likovnih umetnika Srbije, 1975), str. VII.
^[10] Isto.
^[11] Isto.
^[12] Isto.
^[13] Miodrag B. Protić, Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije (Beograd: Muzej savremene umetnosti, 1980), str. 25.
^[14] Pavle Vasić, „Trideset godina ULUS-a“, u Trideset godina Udruženja likovnih umetnika Srbije 1945-1975 (Beograd: Udruženje likovnih umetnika Srbije, 1975), str. VIII.
^[15] Cilj je bio da se ozbiljnom selekcijom ukaže na izuzetne umetničke vrednosti kroz okupljanje značajnih umetnika i predstavljanje njihovih dela, a da se nagrađenom umetniku obezbedi stručno pripremljena monografija. Nažalost, objavljeno je svega 9 monografija.
^[16] Doduše, na Jesenjoj izložbi se od 1932. do 1937. godine dodeljivala ugledna Politikina nagrada za likovnu umetnost, koja je tada bila koncipirana kao nagrada za mlade umetnike.
^[17] Pavle Vasić, „Trideset godina ULUS-a“, u Trideset godina Udruženja likovnih umetnika Srbije 1945-1975 (Beograd: Udruženje likovnih umetnika Srbije, 1975), str. IX
^[18] Ugovorom o ponovnoj dodeli Paviljona na korišćenje i upravljanje ULUS-u 1986, Grad se obavezao da izmiruje sredstva za lične dohodke zaposlenima u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, kao i jednom kustosu i računovođi u ULUS-u. To je bilo primenjivano prvih nekoliko godina, a onda se shodno društvenim promenama polako i skoro neprimetno ugasilo. Sredstva su bila minimalna, tako da je ULUS od 1991. ostao sa samo dva kustosa umesto sa pet, da bi od 2016. godine ULUS imao samo jednog kustosa za oba galerijska prostora.