ПОВРАТАК РЕАЛНОГ?

ДЕМАНТИ: На основу члана 83. Закона о јавном информисању и медијимаУЛУС је захтевао објаву одговора на информације које су неистините, непотпуне и нетачно пренете у броју 3713 магазина НИН, објављеног дана 24.02.2022.у тексту  „УЛУС – Излаз из безакоња“, ауторa Мирољуба Филиповића Филимира, стр.57.

Интегралну верзију текста објављујемо у целости:

 

НИН је у претходном броју објавио текст члана УЛУС-а, Мирољуба Филиповића – Филимира, под називом „УЛУС – Излаз из безакоња“ у којем су изнете бројне неистине о раду Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС). Наиме, Филиповић, иначе члан Удружења који је од стране истог више пута био процесуиран због ометања рада Удружења (достављено Редакцији НИН-а), у свом тексту тврди да је рад Удружења “незаконит”, да је управа “фалсификовала печат” и “онемогућила члановима приступ Скупштини”, да УЛУС “цензурише” слободу говора и да је тренутна управа “разрешена дужности” на “Скупштини” Удружења.

Незаконит рад Удружења, М.Филиповић образлаже тврдњом да је УО изабран 2019. одбио да прихвати пресуду којом је Скупштина 2013. проглашена неважећом (пресуда стигла тек 2020.), а која је, према његовој интерпретацији, подразумевала враћање мандата смењеном Управном одбору на овој Скупштини и заједничко организовање нове изборне Скупштине.

Ова тврдња је у потпуности НЕИСТИНИТА: Одлука Суда – Пресуда Првог основног суда у Београду из 2019, потврђена одлуком Суда у Јагодини из септембра 2020. (достављена Редакцији НИН-а) није подразумевала враћање УО из 2012. године, него je прогласила ништавим одлуке Скупштине из 2013: 1. верификацију нових чланова; 2. искључење чланова Д.Крнајског, М.Филиповића и М.Денков-Мраовић; 3. Измене Статута. Одлуке чије је извршавање било у надлежности УО, а то је враћање у чланство М.Д.М, Д.К., М.Ф.Ф, одмах су спроведене. Спровођење осталих одредби Пресуде било је у надлежности Скупштине и стављено је у тачке дневног реда прве наредне. Неспоразум тренутне управе (УО из 2019) са групом незадовољних чланова (УО из 2012) настао је управо пошто је та група сматрала да је судском пресудом, којом је оборена Скупштина из 2013.године, она добила аутоматско право да преузме управљање Удружењем, што је интерпретација која нема упориште у судској пресуди и закону. УЛУС је од 2013. до данас одржао низ годишњих скупштина које нису биле на било који начин оспорене чиме је УО из 2019. једини правни заступник УЛУС-а. Став УЛУС-а (УО из 2019) потврдило је и ресорно Министарство за мањинска права у друштвени дијалог, надлежно за рад удружења, које је дало мишљење о овом питању – да одлука Суда у вези ситуације у 2013. не може оспорити права другим савесним лицима који су своје послове у међувремену одговорно обављали. Треба истаћи и чињеницу да је УО из 2019. добио подршку чланства на Скупштини на којој је било присутно 178 чланова, док је УО из 2012. изабран са само 46 присутних чланова. Од 2012. до данас, прошло је 10 година, а у међувремену се доста тога променило. Структура Удружења које годишње прими 50-100 нових чланова, значајно је другачија, али и сам свет уметности. Са друге стране, неки од чланова УО из 2012. више нису међу живима. Подршку тренутној управи у вези овог случаја која је објављена на Веб сајту Удружења, дало је чак 246 чланова, 166 културних радника и 18 организација у култури.

Председница УО из 2012. М. Денков-Мраовић је, незадовољна епилогом своје пресуде и одлучношћу УО (2019) да поступи по закону, самоиницијативно отуђила званични печат Удружења, тако што га је преузела од стручне службе. УЛУС је овај инцидент пријавио надлежним органима, а М.Денков-Мраовић позвао да врати украдени печат. Како се дотична на овај захтев оглушила, УЛУС је морао печат званично прогласити неважећим и направити нови, у свему тесно пратећи инструкције правника. С тим у вези, тврдња М. Филиповића да је управа УЛУС-а “фалсификовала” печат у потпуности је ПОГРЕШНА.

Управа УЛУС-а (УО из 2019) је крајем 2021. године, када је деловало да су се стекли пандемијски услови, покушала да организује Скупштину Удружења, чак три пута узастопно, а међу тачкама дневног реда био је случај М.Денков-Мраовић, као и изјашњавање о мандатима тренутне управе (УО из 2019). Много чланова још увек избегава тако масовна окупљања, а незадовољна група, састављена махом од чланова из раније управе, опструирала је скупштински кворум сталним уписивањем и исписивањем са листе присутних, због чега су сва три покушаја одржавања Скупштине прошла без кворума (120 активних чланова). На крају, управа УЛУС-а је донела одлуку да сазове Скупштину електронским путем, што је и реализовала 29.12.2021, и на овој Скупштини је било присутно 130 чланова. Како Удружење не би потенцијално оштетило чланове који не поседују адекватне техничке могућности или знање за приступ Зум апликацији, управа је организовала могућност приступне тачке уживо, у Галерији УЛУС, где је дошло још 76 чланова. Међутим, група чланова, окупљена око раније управе, категорички се противила одржавању Скупштине електронским путем, те је, дошавши уживо, непримереним понашањем (галамом, насртањем на технику за приступ електронској Скупштини и физичким нападима на чланове радне заједнице), онемогућила окупљеном чланству да приступи Скупштини путем, за ову намену, обезбеђене професионалне технике за streaming. С тим у вези, изјава М.Филиповића да УЛУС није омогућио 76 чланова приступ Скупштини, НИЈЕ ИСТИНИТА. Напротив, могло би се рећи да је управо он био један од лица који су највише подстрекивали на ометање рада приступне тачке. Треба истаћи да је пре заказивања Скупштине у електронском формату, Удружење у вези ове могућности Скупштине добило позитивно мишљење Министарства за мањинска права и друштвени дијалог. Не само да је то била једина могућност да се Скупштина уопште одржи у датом моменту, него је електронско одржавање Скупштине показало и бројне предности: омогућено је укључење у рад УЛУС-а великом броју чланова који не живе у Београду или привремено или трајно бораве у иностранству (међу којима велики број истакнутих уметника), олакшано је учешће члановима који из различитих, здравствених (старија лица, болесни) или породичних (мајке са децом и сл.) разлога не могу да пристуствују Скупштини уживо, а посебно јер се скупштине иначе одржавају у хладним зимским месецима када у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ нема грејања, а недостају и столице које су у великој мери страдале у пожару који је прошле године задесио овај простор. На крају, УЛУС је  национално репрезентативно Удружење чији чланови нису само становници Београда (без обзира на постојање одређених интересних кружока), а укључење ширег чланства важно је и због активног рада на увезивању са подружницама и реуспостављању давно окошталих веза које је тренутна управа покренула. Како би се наставило са регуларним радом Удружења, али и због ситуације која се догодила на приступној тачки, управа УЛУС-а заказала је још једну Скупштину 26.02.2021.

Међутим, група колега, окупљена око раније Управе, одлучила је  да закаже своју Скупштину – уживо (прво безуспешно 12.02. па 19.02.), оглушујући се о чињеницу да је Скупштина већ заказана, а један од иницијатора исте био је управо М. Филиповић. Ова група је претходно поднела Захтев УО (2019) за одржавање Скупштине уживо, сакупивши 65 потписа за њено сазивање по захтеву чланства. Према Статуту, за заказивање Скупштине на овај начин потребни су потписи 5%, од укупног броја чланова Удружења (2.668), односно 133 чланова, а Скупштину заказује председник УО.

Иницијатива ове групе чланова није имала довољан број потписа за сазивање Скупштине, а “Скупштину” коју су сами организовали није заказао Председник УО, на шта Статут обавезује, те на њу и није позвано целокупно чланство него тенденциозно одабрана група. Иако је ова група прекршила Статут и скупови које је организовала нису били легални, УО (2019) их је препознао као легитимне, с обзиром да су окупиле значајан број чланова (наводно 95, о чему није добијен било какав званичан документ који би ово потврдио). Због тога, одлучио је да себи скрати мандате и заказаже нову изборну Скупштину, 27.03.2022, на којој ће чланство имати прилику да изабере потпуно ново руководство.

Контрадикторности и недоследности рада раније управе евидентни су на свим нивоима. Представници раније управе поднели су захтев УО за одржавањем Скупштине у моменту када је Скупштина  већ била заказана (првобитно 26.02, а после наведених догађаја одложена за 27.03), а потом су заказали „своју Скупштину“ са само једном тачком дневног реда – изгласавање неповерења актуелној Управи, упркос чињеници да је у том моменту, на већ заказаној званичној Скупштини Удружења, овом тачка дневног реда – изјашњавање чланства о мандатима тренутне управе, постојала. Такође, УО (2019) је у два наврата позивао целокупно чланство, а нарочито заинтересоване групе, да се укључе у организацију заједничке Скупштине (састанци одржани 16. и 18.02.), а све у циљу проналажења помирљивог решења за обе стране. Додатни апсурд је да је група коју је предводио М.Филиповић заказала “паралелну Скупштину” према истом принципу по којем је била заказана Скупштина 2013, чија је нелегалност и званично доказана судском пресудом, на коју се иста та група неретко позива, а разлог њеног обарања је био управо у непридржавању одредби Статута у погледу броја потписа потребних за њено заказивање.

НЕТАЧНЕ су и тврдње М. Филиповића да управа УЛУС-а “спроводи цензуру” и “онемогућава слободу говора”. Тренутна управа УЛУС-а је готово од почетка свог рада на ревитализацији Удружења изложена притисцима које врши група чланова, која константно излази у јавност са непримереним изјавама и нетачним информацијама о раду Удружења, али и колегама које се волонтерски ангажују у његовом функционисању. Чланови укључени у рад Удружења називани су „анти-србима“, „усташама“, „фашистима“, „педерима“, „наркоманима“, „издајицама“, „лоповима“, „шиптарима“, „циганима“, „некрштенима“, „комуњарама“, „фондашима“ итд. Објављују се претње, непримерени коментари, дезинформације и сензационалистичке неистине о активностима УЛУС-а. Истовремено, модерирање непримерених коментара и говора мржње на страницама официјелних друштвених мрежа УЛУС-а, од истих ових извора означено је као цензура. Секцијске групе на друштвеним мрежама и гугл групе отворене су како би чланство било у могућности да додатно комуницира, уз регуларно одржаване састанке у физичком простору (састанци секција и координациони састанци свих чланова), док су званични налози Удружења на друштвеним мрежама постављени у сврху комуницирања активности Удружења са најширом јавношћу. У пласираном наративу о цензури, понавља се тврдња како УЛУС забрањује право на различито мишљење. Заправо, УЛУС, као важан део културне заједнице и друштва уопште, не дозвољава и неће дозвољавати употребу језика мржње која је забрањена како Статутом, Протоколом о комуникацији и Кодексом професионалне етике самог Удружења, тако и законима ове државе. УЛУС је става да све колеге, који су део чланства, а потом и шире уметничке и културне заједнице, имају право на сопствено мишљење и слободу да га изражавају, али да учешће у јавној комуникацији искључује говор мржње и дискриминаторске квалификације на расној, родној, националној и свим другим основама. Неоходно је да комуникација међу целокупним чланством Удружења остане у границама пристојности, узајамног поштовања и уважавања, као што нико од чланова не би требало да пласира садржаје на штету угледа сопственог Удружења и својих колега и колегиница.

Додатно, треба рећи да је тренутна управа вишеструко унапредила систем комуникација Удружења. Затечено стање после одласка раније управе била је листа од само 360 мејл контаката чланова (од укупно, у то време, око 2.700 чланова), нефункционалан сајт и неразвијен налог на само једној друштвеној мрежи. Тренутна управа направила је радикалан прекид са овом праксом својеврсног “некомуницирања” са чланством, односно комуницирања само са групом одабраних чланова: опсежним радом успела је да дође до 2.087 контаката чланова, поставила је нови Веб сајт на којем се редовно објављују извештаји и записници свих органа и тела, профиле на свим друштвеним мрежама, а уведене су и гугл групе по секцијама, мејлови за сваки орган, тело и радну групу, редовни координациони састанци за чланство у вези решавања свих питања и проблема Удружења, што све раније није постојало.

Није само раскинута пракса лошег комуницирања, него и, што је много важније, ранија пракса “лошег финансирања” Удружења. Ранија управа систем финансирања Удружења у битном је базирала на наплати уметницима термина за излагање и финансијским донацијама Удружењу од структура блиских владајућим странкама, а којима су, за узврат, додељивани статуси „почасних чланова“ (јавности су познати примери Драгице Николић и Оливере Карић Недељковић). Тренутна управа је укинула наплате уметницима термина за излагање на свим изложбама. Подсетимо, тарифе раније управе су биле: самостална изложба од 25-100.000 РСД, учешће на групној изложби од 1.000-3.000 РСД. Штавише, уведен је систем исплате хонорара уметницима који самостално излажу, што је у односу на изузетно оскудна средства којима располаже Удружење, као невладина организација у култури, био готово херојски подухват. Основани су фондови солидарности путем којих је угроженим уметницима директно пружена финансијска помоћ уметницима (33 члана УЛУС-а су добила износе од 13-30.000РСД), покренуте су акције сакупљања помоћи подршке породицама преминулих чланова УЛУС-а, основана је група 65+ за пружење помоћи најстаријим члановима који не могу да излазе ван током пандемије и успешно је реализована јавна кампања за пружање ковид-помоћи самосталним уметницима коју су, на иницијативу УЛУС-а, подржала и друга удружења: сваком самосталном уметнику је у току 2020. исплаћено од државе по 150.000 РСД. Иако је наследила велике дугове за комуналије и грејање, тренутна управа је извршила финансијску консолидацију Удружења у циљу изградње одрживијег система функционисања без дуговања (смањени су наслеђени дугови), а значајно је обновила и инвентар техничке опреме Удружења чиме је приближила УЛУС стандардима које захтевају савремене излагачке праксе. Наслеђени потпуни хаос у депоу овог стогодишњег Удружења почео је да се доводи у ред уређењем колекције Фонда младих (1972-92.) и картотеке уметника (Удружење није имало уређену архиву досијеа уметника својих чланова, што је било, благо говорећи, неприхватљиво), основана је Библиотека УЛУС-а, започета сарадња са Викимедија Србија – пројекти дигитализације каталога најважнијих изложби из архиве Удружења итд. Централна активност управе која је последње две године водила Удржење обележена је, у најбитнијем, борбом за боља радна права и услове рада уметника. Уложен је велики рад на систематизацији потпуно неуређеног поља рада ликовних уметника, на основу којег је израђен сет предлога законодавних промена, којима би се дугорочно побољшали услови рада уметника. На захтев УЛУС-а, измењен је спорни члан Закона у култури којим је регулисана обавеза локалних самоуправа да морају да уплаћују доприносе самосталним уметницима (уклоњено претходно „може“), а у конкурсима МКИ унета је препорука онима који потражују средства да исплаћују хонораре уметницима. МКИ је обећало издвајање додатних 15 милиона РСД за ову намену. УЛУС је покренуо кампању јавног залагања за обезбеђивање радних простора за уметнике (атељеа) и пројекте којима уметници добијају продукцију нових радова, чега у ранијем периоду није било, а много је урађено и на подизању квалитета репрезентативног излагачког програма на начин увођења проблемских изложби које курирају најистакнутија имена са домаће уметничке сцене. Тиме је и селекција излагача добила професионалнији ниво који је свела на минимум могућност давања простора на излагање уметницима путем познанстава, што се у ранијем периоду често догађало (чланству је познат пример из ранијег управе у којем су чак две чланице Уметничког савета два термина за самостално излагање у једној години дале својим ћеркама). Са друге стране, програм је добио изложбе без селекције које су отворене за све уметнике, као и самоорганизоване изложбе чланова Удружења.

НЕИСТИНА је да су награде Удружења “оскрнављене”, како то тврди М.Филиповић. Промена се састојала у томе да се, уместо додељивања на једној изложби, што је била пређашња пракса, сада додељују на крају године и то од стране, за сваку од награда посебно формираног, стручног жирија. Оне више нису само номиналне, него сада подразумевају подстицај продукцији уметника: новчану награду (у 2020) и термине за самосталну изложбу, док су раније уметници добијали само плакету. Уз све, УЛУС је покренуо и давно замрлу издавачку делатност и пројекте за младе (Бијенале младих) који су резултирали рекордним интересовањем младих за пријем у чланство Удружења (103 особе у 2020. и 60 у 2021.)

Иако је тренутна управа много учинила на демократизацији рада Удружења у свим сегментима, а првенствено увођењем ротирајућег председавња УО и давањем могућности чланству да се активира у раду радних група и (само)организацији изложби, треба рећи да се у све ове активности припадници ранијих управа, никада нису укључили. Будући незаинтересовани за ангажовање у капиларним областима рада Удружења и решавању базичних деценијама нагомиланих проблема ликовних уметника,  упитан је разлог због којих ова група жели да “преузме Удружење”, уз то, одбијајући и позив Управног одбора да Скупштину организују заједнички. По свему судећи, све што хоће и може да понуди стара управа Удружењу јесте, како и сам М. Филиповић у свом тексту наводи, пуки повратак “традиционалних изложби“, али, вероватно, и оно што не наводи – добро позната уплитања владајућих структура у рад Удружења, “буразерска” економија и летаргичност као последица недовођења ничега у питање и status quo када су у питању лоше регулисана радна питања уметника.

Редакција УЛУС