Izdavač:Udruženje likovnih umetnika Srbije
Kustos saradnik: Maja Ćirić
ISBN 978-86-6307-124-7
COBISS.SR-ID 41259529
Katalog izložbe Jesenja izložba - UPLETENI 2020
„Jesenja izložba: Upleteni” ima za cilj proširenje tzv. Overtonovog prozora koji podrazumeva da je izložbe, kao vid proizvodnje društvenosti, moguće praviti samo okviru prihvatljivog raspona. Taj raspon ograničen je nedostatkom finansijske podrške za kulturu, izostanakom konsenzusa o funkciji umetnosti (likovne umetnosti koja se pravi za sebe i vizuelnih umetnosti koje su više za druge, a manje za sebe), imperativom distance i sanitetske kontrole uzrokovanih KOVID-19. Kao artikulisano prekoračenje svih navedenih normi, „Jesenja izložba 2020.” posreduje jezu, groteskonost, fragmentisanost, neuračunljivost, ozbiljnost ali i agilnost savremenog iskustva sa ciljem političkog osvešćivanja i osnaživanja. Njena ontologija je neukrotiva ali je ona ipak osmišljena kao iskaz o tome da za sada nema odustajanja od ustanove umetnosti 1 , od fizičkog prisustva i neposrednog iskustva, od nalaženja mogućnosti za odgovorno delovanje jer su bez ljudi institucije prazne opne. Umesto čina samo-otpisivanja koje bi se očekivalo od živog iskustva savremene demokratije, suština ove izložbe je prisutno i svesno uplitanje u vitalne i dekadentne tokove, a sa sanitetskim oprezom, jer je njima svojstven odnos prema telekratiji 2 . Ako je zadatak institucije umetnosti da tretira savremene fenomene, onda je ne samo neophodno već i zrelo suočiti se sredstvima jedne izložbe sa nivelisanjem prema dnu, a koje telekratija nameće i koje je uslovljeno korupcijom i eksploatacijom resursa (Extinction Rebellion: nafte, vode ali i prostora i ideja), a u skladu sa radikalnom stvarnošću.
ULUS (kao važan kanal), Paviljon umetnosti Cvijeta Zuzorić (kao simbolička lokacija) i „Jesenja izložba” (kao privilegovana situacija), svaka kao institucija za sebe tradicionalno su uspostavljale vrednosti. Uprkos telekratiji, svoju okretnost i otpornost novi ULUS pokazuje odbranom i očuvanjem sopstvene infrastrukture (kao kanala, kao lokacije i kao situacije) čak i kada to podrazumeva samo-eksploataciju. Ove tri institucije trebalo bi da budu lideri po brojnosti, po istoriji i po reputaciji. Međutim, da bi se pri toj poziciji ostalo neophodno je sprovesti čin savremenog prevrednovanja i uvažiti izvan-hijerahijske epistemologije (Uroš Krčadinac). Ako druge ustanove zbog posthumanog obrta, pregovaraju svoju ulogu naspram i u korist digitalizacije, ULUS se trudi da izbegne svaki vid automatizacije i pronalazi načine da ljudski faktor zadrži autonomnu poziciju u okviru ustanove umetnosti. Stare forme ugovora i dogovora ovde podrazumevaju da je još uvek moć u rukama manje ili više solidarnog ljudskog faktora ali ne i bez ideoloških sukoba, a usled ispoljavanja alternativnih formi subjektivnosti. Za razliku od korporacija u domenu spektakla (koncerti, bioskopi, pozorišta…) izložbe ULUS-a nemaju dobit u klasičnom smislu, već je njihov profit usmeren ka zalaganju za članstvo.
[1] Mary Douglas, How Institutions Think?, Syracuse University Press, 1986
[1] Bernard Stiegler (2012). Time for Reflection. Videti na: https://youtu.be/7bPDj_rcNmE.
Pored radnih prava, simbolička dobit članstva tradicionalno je bila povezana sa politikama izlaganja koje su do sada, razotkrivajući ideološke i institucionalne kontradikcije i kontroverze, održavale status quo ili u najgorem slučaju probale da delegitimišu ovo prestižno udruženje. ULUS-ov Gordijev čvor nastao je spojem interesa, očekivanja i mogućnosti, a zalaganjem za kurirane umesto za tradicionalne revijalne izložbe. Da li članstvo ULUS-a ima veću dobit od izložbi zasnovanih na potpunoj inkluzivnosti ili na usmeravanju odabranih umetničkih praksi? Elastičnost pri vrednovanju samo bi delimično razrešila proces osavremenjavanja ULUS-a, ali bi time bio žrtvovan njegov liderski status u budućnosti, jer bi zbog neuklapanja u standarde savremenih izlagačkih praksi bio označen kao nekompetentan. Zato Jesenja izložba: Upleteni nije diskriminatorna prema odsutsvu savremenosti i kritičkog mišljenja, već je pokušaj okretanja od vakuma i kontrole prema politički nepoznatom, iako to nepoznato može delovati zastrašujuće. Ona deluje kao poligon za promenu paradigme usled kolektivne krize predstavljanja i formi subjektivnosti, a koja se dogodila i u društvu i umetnosti, a čija je atmosfera sveprisutna. Kako se u formatu izložbe konstituiše mi ako mi podrazumeva očekivanja od postojeće strukture, te reprezentativno vođenje brige o umetnosti, a koje je istovremeno odgovorno prema promenljivim paradigmama? Ovoga puta konstituiše se prepoznavanjem onih umetničkih praksi koje uvažavaju krizu reprezentacije (Miron Mutaovića), onih u čiju mutaciju su upisane istorijsko-umetničke reference (Nenad Vučković) i formalni recidivi prošlosti (Mont jakne, kao simbol devedesetih, a koje je Ksenije Jovišević montirala na slkarsko platno, i hemijski obrađene zastave i uniforme u instalaciji Ivana Grubanova), simptomatične tačke krize antropocentrizma (ptić na izdisaju Nenada Gajića postavljen nadomak sale u kojoj zaseda UO Ulus-a), aktuelne ranjivosti koje provocira posthumanizam 2020. (Igor Simić) patologije (triptih sa porodicom štakora Andreja Bunuševaca ali i kancerogenost na platnu Ranka Travnja) i toksine naše ranjene Gaje (mrtav tok sačinjen od potrošenog motornog ulja u instalaciji Dragana Rajšića). Efekat nasilja na telu (Ranko Travanj), efekat nasilja nad planetom (u video radu The End Times Igora Simića), ekocid protiv kojeg se bori nenasilni pokret Extinction Rebellion. On je zastupljen i u vidu prirodnih požara u Australiji, požara izazvanih društvenim nemirima u Los Anđelesu (Milica Ružičić), eksplozija u Bejrutu i Chinatown (Anamarija Vartabedijan, Nikola Marković) ali je ostavio i trag na tradicionalnom ćilimu (Ana Vujović).
„Jesenja izložba: Upleteni” podrazumeva da je vizuelna kultura kontekstualno određeno polje pluralnih odnosa. U njemu su analogno dijagramu Džef Kaspera (Jeff Kasper) zastupljena razmišljanja, prilagođavanja, konflikti, kompromisi, transformacije ali i eksploatacije, te ništavilo, omeđena praznina (Ivana Milev), tehno-kapitalistički hibridi (Tanja Vujinović). Migrantsko pitanje na izložbi je postavljeno tako da ne vrši projekciju drugosti već da i u nama propita nekada bolan uticaj promene krajolika na život (Ivan Petrović, Vojsilav Radovanović, Ana Vujović). Povezane su i istorijske aproprijacije iz domena popularne kulture koje ukazuju na sarkastičan odnos prema američkom imperijalizmu (Uroš Đurić), sa savremenim praksama umetničkog hodanja (Vojislav Radovanović). Uvezani su kritički osvrt na transhumanizam (Jana Stojaković) i materijalistički femnizam koji se ne odvaja od ne-ljudske subjektivnosti (Tanja Ostojić), te konceptualna dekonstrukcija patrijarhata (Era Milivojević), i uzdizanje matrijarhata (Marko Murat, Isidora Gajić), te zastava kao simbol biofilije sa nadom u moguće planetarno ozdravljenje, a nasuprot metamorfoziranim i toksičnim zastavama SFRJ i KPJ (Ivan Grubanov). Prisutne su groteskne, jezive ili cinične mutacije ljudskog roda (Andrej Bunuševac, Nebojša Despotović). Foto-skenovi stogodišnjeg arhitektonskog nasleđa izvesno su poigravanje sa (simboličkim slojevima) koje oni nose u sebi (Nataša Teofilović, Nemanja Lađić). Frragilnost lokalnog nasleđa industrije stakla ovom izložbom dobila je vizibilitet (Pokret za očuvanje stakla Dragana Drobnjaka). Dokaz Mirze Dedaća o prekarnosti umetnika izložen je pored ulaza u računovodstvo ULUS-a. Performans Nine Radoičić tokom kojeg je ona godinama ranije iznetu sliku vratila u umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić, simbolički je čin renesanse poverenja u institucije. Tu su koloplet medijskix slika prevednih u crtež monumentalnih razmera (Vladimir Milanović), minijaturni hologrami (Ivana Jakšić), društvena dekadencija (Nebojša Despotović) i pandemijski portreti drugix vrsta osim ljudskih (Jamesdin, Jana Stojaković).
„Jesenja izložba: Upleteni” zbog svog operativnog lanca (actor, network teorija) dodatnu vrednost nudi u kolektivnom bogatstvu smisla i pojmova, u samoj mreži između umetničkih radova i međusobno uvezanim formama i politikama Njena struktura zasniva se i na dinamikama između vizuelnih obrazaca, ali i na interpretativnim okvirima u upotrebi, postavkom k koja na razvratan način artikuliše kontroverze i kontradikcije, i koja je ponuđena publici u slučaju da ona želi da zauzme svoje mesto u toj konstelaciji 3.
Iz „Jesenja izložba: Upleteni” se iščitava poruka da živimo krajnje vreme (telekratiju) tj. nivelisanja prema dnu. Mi smo za svaki slučaj na ovoj distopijskoj, na momente post-humanističkoj izložbi koja svedoči i o otuđenju prikazali fluorescentnim bojama naglašen hram u Pestumu (Đorđe Odanović), kao retro-ideal klasične lepote koji ćemo jednog dana, uprkos jezi i mutantskoj stvarnosti koju živimo, možda kao društvo ponovo dostići. U međuvremenu, a kao što nas Sači Mijači (Sachi Miyachi) podseća, ne zaboravimo da obratimo pažnju na stubove na fasadi umetničkog paviljona koji ga drže skoro sto godina. Samo jednim drugačijim pogledom na njih, izvan normativa, možemo prodrmati stubove ULUS-a kao zajednice ili, barem tokom trajanja izložbe, preformulisati sopstvenu ontologiju.
dr Maja Ćirić
[1] Sonia Fernández Pan, A CONVERSATION WITH IRIT ROGOFF: WHERE DO WE SIT WITHIN ALL OF THIS?, Videti na: https://a-desk.org/en/magazine/a-conversation-with-irit-rogoff/