Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS) Vas poziva na protestno otvaranje 86. Jesenje izložbe pod nazivom TÂJNĀ ZNÁNJA, Film ⇆ Fotografija ⇆ Slikarstvo, koje će se održati 16. novembra u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić” sa početkom u 19 časova.
Na izložbi će biti predstavljeni radovi preko 50 umetnika iz Srbije i inostranstva, a koncept izložbe je razvijen u saradnji Umetničkog saveta ULUS-a sa međunarodnim timom kustosa/kinja okupljenih oko međunarodne platforme za estetsko eksperimentisanje i edukaciju svih, PhD In One Night koju predstavljaju Ivana Momčilović, Kaja Erdinc (Kaya Erdinc) i Elizabeta Cukaro (Elisabetta Cuccaro).
Izlozba okuplja odabrane radove sa otvorenog poziva za umetnike ULUS-a koji su se odazvali svojim radovima na predložene teme, kao i pozvane umetnike po izboru kustoskog tima. Tema indisciplinarnosti dovodi do sagledavanja mreže odnosa izvan disciplinarnih ograničenja, kao i nacionalnih granica. U vreme nekoliko ratova na planeti Zemlji, naša namera bi bila da tražimo tokove mira i radimo na miru koji takve indisciplinarne i nemoguće veze mogu da proizvedu na umetnosti.
Ovakva podela održava status separacija i limitacija u svetu već postojeće podeljenosti, nužno tražeći izlaz ka oslobođenom odnosu prema znanju, uvrštavanju umetnosti u porodicu znanja i emancipatornom povratku amaterskog, strastvenog odnosa prema (sa)znanju čije je ova izložba nadamo se jedan skromni deo.
Zbog dugogodišnjeg nerešenog statusa o korišćenju Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ ULUS ulazi u protest od 17. novembra. U odnosu na razvoj događaja može doći do izmena u programu. Za dalje informacije pratite objave na sajtu ULUS-a.
U sklopu izložbe u petak, 17.novembra od 18 časova u Biblioteci Umetničkog Paviljona Cvijeta Zuzorić održaće se prateći govorni program pod nazivom KANVAS I KADAR- Šta umetnik (ne) zna: o umetnosti kao znanju, amaterskom znanju i znanstvenim eksperimentima (detaljna najava biće objavljena na sajtu).
Izložba će biti otvorena do 9. decembra.
IZLAGAČI/CE:
Marjan Andrejević, Boško Atanacković, Erna Banovac, Taysir Batniji, Kristina Bajilo, Milica Crnobrnja Vukadinović, Elisabetta Cuccaro, Jelica Ćulafić, Vukašin Delević, Dejan Došljak, Srđan Dragojević, Kaya Erdinç, Petar Gajić, Tatjana Ivančić, Ljubomir Jakić, Nenad Jeremić, Divna Jovanović, Frank Keizer, Marija Kućan, Ivana Kucina, Irena Kuzmanović, Jadran Krnajski, La Cinquième Couche, Xavier Löwenthal, Ivan Martinac, Griša Masnikosa, Erol Mintas, Aleksandar Mladenović Leka, Dominika Morariu, Miron Mutaović, Aljoša Ninković, Marinela Neralić, Đorđe Odanović, Ksenija Pantelić, Vesna Pavlović Pažđerski, Aleksandar Paunković, Bata Petrović, Dušan Popović, Tomica Radulović, Maja Rakočević Cvijanov, Sophie Ristelhueber, Ana Stanković, Vida Stanisavac, Milorad Stepanov, Sanja Solunac, Slobodan Šijan, Ljiljana Šunjevarić, Sarah Vanagt, Aleksandra Vidaković-Lazić, Slobodan Vračar
IZ KUSTOSKOG KONCEPTA:
Valja imati stalno na pameti
da se golemi dio filma
nalazi na zaljepku,
spoju između dva kadra
koji se ne vidi u projekciji.
U tim spojevima ima više
kinestetičkog naboja
nego u kadrovima.
Kadrovi s obje strane mogu
biti i fotografije.
Ivan Martinac
Arhitekta, reditelj, scenarista, montažer, kino amater, nosilac titule “Majstor amaterskog filma Jugoslavije”
„Prema istraživanjima koja je 1964. na stranicama revije The Art Bulletin objavio Čarls Sejmur (Charles Seimour), slikarski majstor Vermer (Johannes Vermeer) je u komponovanju slika koristio kameru opskuru (camera obscura), uređaj koji omogućava projekciju slike kroz svetlosnu tačku. Ovu teoriju je izneo i Dejvid Hokni (David Hockney) u svojoj knjizi Tajno znanje: Otkrivanje izgubljenih tehnika starih majstora (Secret Knowledge: Rediscovering the Lost Techniques of the Old Masters, 2001). Hokni, poznat po svojim svetlosno-scenskim odama, kalifornijskim bazenima i seoskim pejsažima, za pisanje svoje knjige je istraživao dve godine slikarske tehnike starih majstora i sakupljao dokaze koji će podržati njegovu tezu – da su neki od najpoznatijih svetskih slikara, Engr (Jean-Auguste-Dominique Ingres), Velaskez (Diego Velázquez), Karavađo (Michelangelo Merisi il Caravaggio) i mnogi drugi, upravo koristili različite tehnike, optiku i sočiva u stvaranju svojih klasičnih slika, remek-dela umetnosti. Ovi uvidi su značajni jer nas uvode u univerzum opšteg znanja u kojem se teritorije znanja međusobno prepliću i ukrštaju. No, iako je moguće pronaći veliki broj poveznica između kinematografije i slikarstva (u tom pravcu), odnosno između uticaja slikarstva na filmska ostvarenja (Ingres/ Godard; Matisse/ Antonioni; Hopper/ Hitchcock; Hopper/ Hawks; Munch/ Murnau; August Renoir/ Jean Renoir itd), veoma su retka istraživanja koja pokazuju uticaj filmskog kadra, fotografske tehnike i ambijenta povezanog sa filmsko-fotografskim tehnikama na samo slikarstvo i/ili na vizuelne umetnosti van filma i fotografije.
Na tragu iznetih uvida, 86. Jesenja izložba ULUS-a TÂJNĀ ZNÁNJA, Film ⇆ Fotografija ⇆ Slikarstvo ima za cilj da istraži tajne poveznice i inspiracije između filma, fotogafije i slikarstva, ali i između različitih oblasti “znanja umetnosti”, kao i umetnosti spram amaterskog (strastvenog) eksperimentisanja u njoj. Međusobna povezanost različitih indisciplina (Ransijer / Jacques Rancière) i znanja i umetnosti kao indisciplinarnog znanja čine alatku emancipacije i uslov su onoga što Ransijer naziva “poetikom znanja” a koja se odnosi na prakse (indisciplinarnog) mišljenja, koje odbijaju specijalizaciju polja, objekata i metoda (ekspertize), uključujući razdvajanje između vrsta inteligencija, a pretpostavljaju jednakost. “Poetika znanja potvrđuje da postoji sposobnost mišljenja koja ne pripada nijednoj posebnoj grupi, sposobnost koja se može pripisati bilo kom govornom, mislećem biću.” (Žak Ransijer, Metoda jednakosti – poetika i politika, 2015). Ovakav pristup znanju favorizuje bavljenje stvarima koje volimo, bavljenje iz ljubavi (amato) i iz tog razloga oživljava pogled na amatersko eksperimentisanje tehnikom (i ne samo njom), te isplovljava iz strogih okvira ekspertize kao preduslova emancipacije, subjektivnog pristupa znanju i oslobođenja čoveka od stega dominantnog diskursa kao i uslovljenosti koje proizilaze iz njega.
Iz tog razloga, Jesenja izložba 2023 nosi naslov TÂJNĀ ZNÁNJA, a podnaslov Film ⇆ Fotografija ⇆ Slikarstvo. Ona traga za strujanjima novog, “tajnog znanja” koje uključuje umetnost i umetničko eksperimentisanje i istraživaštvo u polje saznanja, kao i za korelacijama između različitih teritorija (sa)znanja sa jedne strane, i emancipacije, čovekovog oslobođenja, humanog postvarenja i mira, te rada na miru sa druge strane.
U zaključku: postulat ove izložbe je da indisciplinarne migracije koje povezuju na prvi pogled udaljene teritorije (sa)znanja i praksi povezujući ih i okrećući ih naopačke, mogu da unaprede postojeći sistem vrednosti u zajedničkom svetu – izmeštajući ustaljena mesta govora i mišljenja, doprinoseći tako mikro rekonfiguracijama i mikro transformacijama dominantnog sistema, a pre svega poljuljavajući dominantni koncept profesionalizacije, ekspertnog znanja i uskih hiper specijalizacija koje uvek polaze od aksioma separacije i sveprisutnog moralizatorstva : postoje oni koji (sve)znaju i u ime toga izdaju upute i pravac, i oni koji zbog pretpostavljenog neznanja ispunjavaju zadatke i vizije pretpostavljenih sveznajućih.
O KUSTOSIMA/KINJAMA:
PhD In One Night (Doktorat za jednu noć) je međunarodna platforma za estetsku edukaciju i eksperimentisanje svih sa sedištem između Belgije, Finske, Francuske i otoka Visa. Kolektiv saradnika više od 15 godina sarađuje sa Žakom Ransijerom (Jacques Rancière) i njegovim idejama jednakosti, emancipacije i poetike znanja kroz estetiku i indisciplinarnost. Polazeći od hipoteze da je umetnost znanje, kolektiv se bavi estetskom edukacijom u različitim kontekstima (samoorganizovane grupe, osnovne i srednje škole, umetničke akademije i univerziteti) kreirajući različite metoda deljenja znanja kao kolektivne umetničke kreacije: opismenjavanje (učenje drugog jezika) izbeglica (Belgija, Srbija) kroz umetničku praksu (savremeni ples, kolaži, zvučne intervencije, kratki filmovi). Poslednji kursevi za studente različitih Akademija Umetnosti i Univerziteta u Evropi (izbor): Kurs o neobjašnjivom; Indisciplinarna simfonija; Nekorisno znanje i metoda jednakosti; Gerila Univerzitet; Laboratorija Radikalnog Mira u Oranžeriji Bijerbe …
Ivana Momčilović je dramaturškinja i istraživačica iz Brisela. Njen rad usmeren je na izmeštanje filozofije i umetnosti u različite sfere svakodnevnog života – obrazovanje, migrantski pokreti, baštovanstvo, kao i redefinisanje pojmova „nepostojećeg“ / nemogućeg“ i njihove prakse u polju savremene estetike i politike. Istražuje odnos fikcije i ideologije i odnos između estetike, politike i obrazovanja i oblika kolektivne inteligencije. Inicijatorka je i aktivna članica nekoliko kolektiva: Collective EI-Migrative Art; Edicija Jugoslavija (samizdat), PhD In One Night – platforma za estetsko eksperimentisanje svih. Poslednji radovi: Kolektivna bašta gerilskog znanja (Oranžerija Bijerbe / kolektivni rad u progresu 2023); Dan estetske kartografije situacija (sa Žakom Ransijerom) 2022, Oranžerija Bierbais, Belgija; 1. maj 2022. Laboratorija za radikalni mir (Oranžerija Bierbais), Gerilski Univerzitet (Rožava / Kurdistan / Belgija, 2020/2022; Gerilski Univerzitet, Austrija (Wolkersdorf / Künstlerhaus, Beč),oktobar 2021; Eksperimentisanje bilo koga, program jugoslovenskog eksperimentalnog amaterskog filma u Centru za savremenu umetnost, Ženeva, septembar 2020 – april 2021; Metoda voz – Feel Festival Helsinki / Uniarts Helsinki – rad na studentskom projektu Dada, Law, Ranciere u saradnji sa Univerzitetom Aalto i Univerzitetom Helsinki, maj 2020. Jedan je od kolektivnih autora eksperimentalnog filma Poems From Which We Learned (Pesme iz kojih smo učili) – fragmenti samoobrazovanja o osetilnom i politici (2007–2019). Od 2005. deluje u okviru međunarodne platforme Phd In One Night, u okrilju estetske edukacije u različitim kontekstima (samoorganizovane grupe, osnovne i srednje škole, umetničke akademije i univerziteti) kreirajući različite metoda deljenja znanja kao kolektivne umetničke kreacije: opismenjavanje (učenje drugog jezika) izbeglica (Belgija, Srbija) kroz umetničku praksu (savremeni ples, kolaži, zvučne intervencije, kratki filmovi). Poslednji kursevi za studente razlicitih Akademija Umetnosti i Univerziteta u Evropi (izbor): Kurs o neobjašnjivom; Indisciplinarna simfonija; Nekorisno znanje i metoda jednakosti; Gerila Univerzitet itd.
Kaya Erdinç je amaterski umetnik, pisac i baštovan. Trenutno živi u Houthem St. Gerlach, holandskom selu nazvanom po pustinjaku iz 12. veka koji je navodno dobio zaštitu od Hildegard fon Bingena. Kaja poeziju vidi kao kompas kroz koji se može povezati sa pitanjima intimnog revolta i našeg stalno promenljivog iskustva privatnosti. Njegov posao baštovana pomaže mu da se aktivno bavi estetsko-političkim pitanjima koja dalje leže u osnovi privatnih i javnih sfera u kojima živi.
Elisabetta Cuccaro (Italija, 1992) je indisciplinarna umetnica sa sedištem između Italije i Holandije. Nakon studija slikarstva (Milano), savremene umetničke prakse (HKB, Bern) i umetnosti, saznanja i kritike (Rijksuniversiteit Groningen), nastoji da unese slobodu poezije i stabilnost struktura u umetnost, kustoske prakse i umetničku kritiku. Elizabeta proizvodi refleksije, mentalne mape, tekstove i poetske kritike u formi vizuelnih i performativnih komada. Njen rad se uglavnom zasniva na saradnji i dijaloškim poduhvatima. Kao suosnivač inicijative koju vode umetnici SuperEgo (2017-2019), organizovala je i kurirala Trilogiju (2018), seriju izložbi koje istražuju ženstvenost. Godine 2021. učestvovala je na Gerila univerzitetu (Guerila University) u Austriji, i od tada redovno saradjuje platformom PhD In One Night (Doktorat za jednu noć), u okviru njihove inicijativa Laboratorije za radikalni mir (Laboratory For Radical Peace) i Les Orangeries de Bierbais, gde je bila tri puta na rezidenciji. Inspirisana radom Ane Atkins, povezala je svoj rad za vreme rezidencija sa istorijskom engleskom baštom u rekonfiguraciji, inicirajući herbarijum cijanotipija korova kao i sarađujući na projektu Etstetske kartografije situacija, nove sesije Gerila Univerziteta sa Žakom Ransijerom. Osnovala je 2022. i kolektiv Arcade, igralište za likovnu kritiku. Osnovan u Groningenu, kolektiv nastoji da izazove granice između umetničkih i kritičkih pristupa. Ka mogućoj teoriji izložbe je njen poslednji teorijski rad koji se bavi izlaganjem kao umetničkom formom.
Kolegijalni doprinos razvoju koncepta izložbe dala je i teoretičarka filma i autorka Petra Belc.
86. Jesenja izložba se realizuje uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, Sekretarijata za kulturu grada Beograda i uz podršku Muzeja primenjene umetnosti.
Autor vizuala: Ksavije Lovental (Xavier Löwenthal) u saradnji sa Tijanom Cvetković, u dijalogu sa Dejvid Hoknijem (David Hockney) i njegovim kolažnim plakatom “Klizač”, rađenim za Zimske Olimpijske igre u Sarajevu, 1984.
