Galerija ULUS, Knez Mihajlova 37, Beograd
14.12 – 26.12.2022
Otvaranje 14. decembra u 19 časova
ORIGINAL I KOPIJA
Sećanje na jedan davni intervju
Kopija je sećanje, a kako se sećamo prošlosti određuje našu budućnost. Pored toga, kopija neke Mondrijanove slike je istovremeno i apstraktna i realistička slika. Ona od poznatog pravi nepoznato, potpuno suprotno od onoga što nam je donelo prosvetiteljstvo(modernost). A dans izgleda kao da živimo u vremenu kada nam sve što smo smatrali poznatim postaje nepoznato. Drugim rečima, razlike između poznatog i nepoznatog(istine i laži, smisla i besmisla) postepeno prestaju da budu vidljive kao da više i ne postoje.
Ova je izložba zasnovana na sećanju na jedan intervju koji sam dao Slobodanu Mijuškoviću objavljenog 1984 godine u časopisu Moment br.2. pod naslovom „Original i kopija“. Kao ilustracije objavljene su tri fotografije: skulptura „Autoportret sa modelom“ iz 1979, zatim kopija slike „Glasnici apokalipse“ iz 1980 i fotografija sa javnog kopiranja Mondrijana u Narodnom muzeju 1983. Svi ovi radovi su već bili izlagani u vreme kada su nastali. Kako sam se u skorije vreme vratio na ove radove praveći neke vrste kopija koje su zatim bile izložene u privatnom prostoru nedostupne javnosti, pomislio sam da bi bilo zanimljivo da se oni ovom prilikom prikažu zajedno u jednom prostoru. Tako je ova mogućnost da se napravi izložba u galeriji ULUSa bila prilika da se ovakva ideja i realizuje.
* * *
Sećanje na jednog Mondrijana
Tema ove priče proizilazi iz Kompozicije II koju je naslikao Piet Mondrian u Parizu 1929. godine koja se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu i njene kopije koju sam napravio 1983. godine u istom muzeju, inicirana brojnim kopijama iste slike kje sam počeo da pravim nedavno. Iako je u njenom centru umetničko delo jednog od najznačajnijih umetnika 20. veka, sama priča nema mnogo veze sa Mondrijanom ili istorijom umetnosti ili umetnosti uopšte. To je pre refleksija sećanja na ličnu prošlost i način na koji se sećanja mogu proizvesti i aktuelizovati kroz priču formiranu oko ove slike. Istovremeno ovim se pokazuje kako ono što je napravljeno kao umetničko delo može promeniti svoje značenje i ulogu i postati nešto drugo u zavisnosti od priče u kojoj se pojavljuje, u ovom slučaju kao oživljene uspomene mojih sećanja.
* * *
Autoportreti: Traktat o besmislu, II deo je izložba slika i crteža nedavno postavljenih u privatnom beogradskom stanu koji nije otvoren za javnost.
Izloženi radovi su detalji preuzeti iz serije kopija slike iz 1969. pod naslovom Vesnici apokalipse. Ovi primerci su prvi put bili izloženi pre 40 godina, takođe u jednom beogradskom stanu. Nekoliko godina kasnije ovi primerci su objavljeni u filozofskom pregledu Theoria pod naslovom „Filozofski traktat o apsurdu“.
U pismu urednicima iz 1981. napisao sam: „Ove kopije i njihove reprodukcije treba shvatiti kao materijalizovani izraz određenog stava koji je u svojoj suštini filozofski, ali za čije izražavanje se ne koriste slova, reči i rečenice.
Mnogo godina kasnije, došao sam do zaključka da je lobanja na originalnoj slici u stvari moj autoportret, i odlučio da kao detalje naslikam kopije lobanja iz većeg broja kopija Predznanja apokalipse. Sada su predstavljeni na izložbi Autoportreti kao II deo Traktata o apsurdu. – Goran Đorđević, Beograd, 19.03.2020
Glasnici-naopačke Traktat o besmislu – III deo
Posle nedavne izložbe „Autoportreti”, ovo je druga izložba na srodnu temu postavljena 5. jula u istom stanu u Beogradu, koja će ostati zatvorena za posetioce na neodređeno vreme.
Original i kopije
Nekada davno u jednoj dalekoj zemlji odigrala se neobična izložba. Umesto originalnih umetničkih dela, kako je to u to vreme bio običaj, na ovoj izložbi predstavljene su brojne kopije iste slike Glasnici apokalipse. Bilo je samo nekoliko ljudi koji su svratili da vide predstavu. Jednog dana došao je usamljeni posetilac, nesvestan da se na izložbi nalaze samo kopije. Kada je ušao, odmah je počeo da posmatra prvu sliku koja je visila pored ulaza. Zatim je prešao na sledeću sliku. Primetilo se je bio malo zbunjen, pošto je izgledalo da je druga slika ista kao prva, pa je odstupio korak unazad je da ponovo proveri prvu sliku. Krećući se napred-nazad, shvatio je da su ove dve slike u stvari iste. U tom trenutku polako je počeo da se okreće gledajući iz daljine ostale slike koje su visile na zidovima. Kada je shvatio da su sve slike iste, odmah je napustio izložbu. – Iz Priča o zanatlijama
Danas sam se setio ove stare priče dok sam gledao najnoviju instalaciju tih istih slika, samo što su one sada izložene naopačke. Sada sam se i ja zbunio i morao sam da napustim izložbu. Ne zato što su sve ovo bile kopije, već zbog načina na koji su obešeni. Tada mi je na pamet pala čudna misao. Shvatio sam da se ceo svet mora okrenuti naopačke da bi ova instalacija ponovo izgledala „normalno“. Takođe sam postao svestan da sam upravo naišao na treću iskorak u Tractatus Nonsenus. Goran Đorđević Beograd 05.07.2020
